IMAMET DJEČAKA

Nema razilaženja među islamskim učenjacima da imamet (predvođenje u namazu) dječaka do njegove sedme godine starosti nije dozvoljen i nije ispravan. A oko predvođenja dječaka, od njegove sedme godine dok ne postane punoljetan, odrasle punoljetne osobe učenjaci imaju više stavova .
Prvo mišljenje: da mu je imamet dozovljeno i ispravan, na čemu je šafijski mezheb , Ahmed u jednom rivajetu, Hasen El-Basri, Ishak ibn Rahuvije, Ebu Sevr i Ibnul-Munzir .
Drugo mišljenje: da mu imamet nije dozvoljen niti ispravan, na čemu su hanefije , Davud Zahiri i ostali.

Treće mišljenje: da je dozvoljeno u nafili a ne u farz namazima, na čemu su malikije  i hanabile .
Neki kažu da je uopće mekruh, na čemu su ‘Ata’, Š’abi, Mudžahid, Sevri i Ibn ‘Abbas. Imam Evza’i smatra da u osnovi on ne imami osim ako nema niko drugi da išta pamti od Kur’ana. A Imam Zuhri smatra da mu je dozvoljeno imametit u nuždi .

Radžih (odabrano) mišljenje je prvi stav učenjaka, tj. da je predvođenje dječaka od njegove sedme godine dok ne postane punoljetan odraslim osobama dozvoljeno i ispravno. Dokaz za ovo je hadis od ‘Amr ibn Seleme, radijallahu anhu, u kojem došlo da je njegov otac čuo Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je rekao: “Kada nastupi namaz neka neko od vas prouči ezan i neka vas predvodi onaj ko zna najviše Kur’ana”. Kaže ‘Amr: “Pa su pogledali (ljudi iz njegovog mjesta), a niko nije znao više od mene Kur’ana, pa su me postavili da ih predvodim, a ja sam tada imao šest ili sedam godina” . Ovo je bilo za vrijeme života Allahovog Poslanika, sallallahu    Ebu Davud (1485) od Ibn Abbsa i Tirmizija (3386) od Omera, radijallahu anhum,

El-‘Ilel (2/351).
Tehzibul-kemal (7/281).
Irvaul-galil (433 i 434).
El-Mevsu’atu el-fikhijje (6/203-204).
Nihajtul-muhtadž (2/168).
El-Mugni (2/55).
Fethul-kadir (1/310).
Dževahirul-iklil (1/78).
Keššaful-kinna’a (1/480).
El-Medžmu’u (4/249).

Buharija (605), Ebu Davud (589) i Nesai’ (781).
alejhi ve sellem, i ashaba, a da to nije bilo dozvoljeno bila bi spuštena objava, pogotovo što je ovdje u pitanju temelj vjere, tj. namaz. Prema tome, ovaj hadis presuđuje po ovom pitanju, pogotovo ako znamo da su dokazi za druge stavove podložni kritici.
Naime, od dokaza sa kojima dokazuju zabranu imameta dječaka je hadis u kojem stoji: “Pero je podignuto od trojice: … od dječaka dok ne postane punoljetan” . Pa kažu da nije ispravno da predvodi u namazu odrasle osobe onaj od koga je dignuto pero.
Odgovor na ovo je da je značenje hadisa da mu nije vadžib klanjati dok ne postane punoljetan i da nema grijeha, a to ne znači da mu se negira valjanost namaza ako klanja. Ibn ‘Abbas, radijjallahu anhuma, je klanjao sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, takođe jetim u hadisu od Enesa, radijjallahu anhu, a obojica su bili maloljetni, što znači da im je namaz bio ispravan, a sve ovo je prenešeno u Sahihima Buharije i Muslima.
Takođe, dokazuju svoj stav sa hadisom kojeg bilježi Buharija: “Zaista je imam postavljen da bi se za njime upravljali, zato se ne razlikuje od njega …” . Kažu da je namaz dječaka nafila, a namaz odraslih farz, što znači da se razlikuju, a u hadisu je došla zabrana da se razlikuju muktedije od imama. Odgovor je da se zabrana razlikovanja u hadisu odnosi na namaske radnje klanjača, tj. dužni su da prate imama u odlasku na ruku, sedždu i slično . A Allah zna najbolje.

En-Nisa 59.
El-Mugni (3/202-216), el-Havi el-kebir (2/402-426), Bidajetul-mudžtehid ve nihajetul-muktesid (1/210-211), el-Mevsu’atu el-fikhije (27/195-204) i el-Fikhu el-islami ve edilletuhu (2/1291-1311).
Fethul-kadir (1/408-416), Bedai’u-s-sanai’i (1/259-266), eš-Šerhu es-sagir (1/495-500), eš-Šerhu el-kebir (1/372-387), Bidajetul-mudžtehid ve nihajetul-muktesid (1/210-211), Mugnil-muhtadž (1/279-285), el-Muhazzeb (1/110), Keššaful-kinna’a (2/27-42) i el-Mugni (3/202-216).
Bilježi ga Buharija (904), Ebu Davud (1084), Tirmizi (503) i Ahmed (3/219).
Bilježi ga Buharija (1208).
Bilježi ga Buharija (939) i Muslim (859).
Bilježi ga Muslim (858).
Tebjinul-hakaik (1/219), eš-Šerhu es-sagir (1/499), Mugnil-muhtadž (1/285), el-Mugni (2/302) i el-Fikhu el-islami ve edilletuhu (2/1303).
El-Džumu’a 9.
Bilježi ga Ebu Davud (1067) i kaže da je Tarik, radijallahu anhu, vidio Poslanika, sallahu alejhi ve sellem, ali nije od njega ništa čuo. Prenosi Ibn Hadžer da su mnogi ovaj hadis ocijenili vjerodostojnim, pogledaj Nejlul-evtar (2/488). A Šejh Alabani je hadis ocijenio vjerodostojnim, pogledaj: el-Irva’ (592).
Bilježi ga Buharija (699) i Muslim (763).
Bilježi ga Buharija (695).
Ed-Derari el-mudije str.125.
El-Mebsut (2/23).
Bedai’u-s-sanai’i (1/259).
Bilježi ga Ibn ebi Šejbe u svom Musannefu (2/101) i Abdurrezzak u svom Musannefu (3/167). Ovaj hadis su riječi Alije, radijallahu anhu, pogledaj: Nasbu-r-raje (2/195).
Pogledaj: Telhisul-habir (2/54).
Buharija (892).
Bilježi ga Ebu Davud (1069) i Ibn Madže (1082). Ibn Hadžer je hadis ocijenio dobrim, pogledaj: Telhisul-habir (2/56).
Bilježi ga Ibn ebi Šejbe u svom Musannefu (2/101).
En-Nahl 44.
En-Nahl 64.
Ebu Davud (4398), Nesai’ (3432), Ibn Madže (2041), Ahmed (25157), Hakim (2350) i Ibn Hibban (142), vjerodostovnim su ga ocijenili Hakim, Ibn Hibban, Zehebi i Albani u “Sahihul-džami’a” (3512)..
Buharija (734) i Muslim (417).
El-Medžmu’u (4/249) i El-Mugni (4/250).
Bidajetul-mudžtehid ve nihajetul-muktesid (1/211).
Ed-Derari el-mudije str.125.
En-Nisa 59.
En-Nisa 65.
Er-Revdatu en-nedije (1/363-366).
Et-T’alikatu er-redije (1/367).
Fikhu-s-sunne (1/225-226).
El-Muhalla (5/36-40).